Доња и Горња Борина

            Након дугогодишњег рада, за Нову Годину излази из штампе књига “Борина – прошлост и порекло становништва”. Књига обухвата историју Доње и Горње Борине у свим раздобљима, а појављује се у сусрет јубилеју шест векова од првог спомињања Бохорине у писаним изворима, 1415 – 2015. Кроз два дела и десет поглавља, обухваћене су следеће тематске целине:

            Остаци старина – поглавље у коме се говори о изгубљеном благу Борине, средњовековним надгробним споменицима (стећцима), који су махом разнети и уништени.

            Доба српске деспотовине, у коме су приказани сви подаци о старој Бохорини сачувани у дубровачком архиву.

            Доба турске власти, у коме су приказани подаци из три турска катастарска пописа Зворничког санџака: 1528, 1548 и 1604. године. Ови пописи, такозвани дефтери, чувају се у цариградском архиву и до сада никад нису били у потпуности преведени нити објављени у нашој литератури. Поред детаљних спискова домаћинстава и привреде у Борини, у овом поглављу су приказани и сумарни подаци за остала села у саставу такозване нахије Бохорине: Ковиљачу, Брасину, Воћњак, Пасковац, Зајачу и Радаљ. Нешто од ових сумарних података за 1528. и 1604. годину објављено је раније у књизи “Јадар у прошлости”, али овде се дају пуно детаљније.

            Поглавље о борби за ослобођење од турске власти сачињено је углавном на основу старе и заборављене литературе, а завршава се 1834. годином, када су Јадар и Рађевина напокон издвојени из Босанског пашалука и прикључени Кнежевини Србији. Између осталих података, овде су приказана два писма Проте Матеје Ненадовића на основу којих се даје одговор на вечито питање: Да ли Борина и околна села припадају Јадру или Рађевини?

            Поглавље о Борини у обновљеној српској држави доноси обиље података из литературе, старих карти, архивске грађе, докумената у приватном власништву, са надгробних споменика, из прича и предања. Завршава се Првим светским ратом и досад најкомплетнијим (али још увек не потпуним) списковима страдалих у ратовима 1912-1918. године. У прилогу се налази и опис ратних операција на подручју Борине у току Битке на Дрини 1914. године.

            Последње поглавље односи се на порекло становништва које насељава Доњу и Горњу Борину. Детаљно, на основу архивске грађе (пореских тефтера 1831-1839. године, пописа становништва из 1863. године и протоколних црквених књига), али и усмених предања, расправља се о пореклу три велике групе боринских фамилија: Стјепањштака из Горње Борине, Јовањштака са Гучева и Ђурђевштака са Лепенице. Уз то, говори се и о пореклу осталих фамилија, укључујући и новије, досељенике до Другог светског рата. Аргументовано се побијају наводи Љубе Павловића из књиге “Соколска нахија”.

            У другом делу књиге, опет на основу архивске грађе и усмено прикупљених података,  дати су детаљни родослови свих боринских фамилија: Антонића (Св. Стефан), Антонића доњоборинских (Ђурђевдан), Богановића, Васића (Св. Стефан), Васића са Лепенице (Св. Никола), Вукашиновића, Гаврића, Деспотовића, Деспотовића – Неагића, Ђокића, Ђукановића, Живановића, Игњатовића, Илића – Пиргића, Илића горњоборинских (Ђурђевдан), Јанковића, Јахурића, Јекића, Јовића, Јокића, Јосиповића, Кикановића, Којића (Св. Стефан), Којића – Бакића, Којића са Гучева, Костића, Крстића, Лазића, Лукића (Св. Јован), Лукића (Ђурђевдан), Љубинковића, Макевића, Максића, Митровића, Мићића, Павловића из Андраче, Павловића са Гучева, Павловића са Лепенице, Перића, Петковића, Петровића – Катића, Петровића – Чавкуна, Поповића Црногораца, Поповића поп-Ђокиних, Радића, Ристановића, Симеуновића, Софронића, Спасеновића, Стојановића, Тадића, Танасковића и Атанацковића, Филиповића и Цветковића.

            Обрађене су такође и три фамилије које насељавају гранично подручје између Борине и Брасине: Којићи са Гаја, Секулићи и Новаковићи. Уз то, дати су чланци о неким фамилијама које више не постоје у Борини, али имају потомке по женској линији, или можда имају потомака негде ван Борине: Арсеновићи (Св. Никола), Димитријевићи, Ђокићи (Св. Никола), Живановићи (Св. Стефан), Јаковљевићи, Јевтићи са Гучева, Лембићи, Марковићи – Бојанићи, Мићановићи, Ранковићи, Ћирковићи и Цветиновићи.

            Родослови су писани на основу расположивих података од 1800. године, за неке фамилије и од раније, па закључно са генерацијом која је рођена између два светска рата. Нажалост, није било техничких и материјалних услова да се нацртају и графички родослови. У овим текстовима о фамилијама могу се, наравно, појавити грешке и празнине. Немогуће је сакупити и обрадити тако велику количину података, споменути скоро сваког човека који је живео у Борини у задњих двеста година, а да се не направе пропусти.

            И овом приликом се захваљујем свима који су учествовали и помогли остварење овог великог пројекта. По изласку књиге из штампе, њима ће бити подељени први примерци:

Светлана Петровић

Верица Танасић, дипл. археолог

Дејан Павић, проф. историје

Александар Јаковљевић, оријенталиста

Жељка Танасковић, лектура и коректура

Црквена општина Борина

Архив Србије, Београд

Оријентални институт, Сарајево

Срђан Стојанчев, пред. Српског библиофилског друштва

Сви они који су дали значајне податке или уступили документе:

Милорад Бошков Мићић (у име свог деде пок. Миће), Ђорђе – Ђоко Којић, Милован Илић (Мићо Пирго), Радосав Јокић (Радо Балмаз), Петроније – Бећа Петровић, Милан Вукашиновић, Драган Максић Макс, Драгољуб Радић (у име свог оца пок. Здравка), Мико Богдановић (у име свог оца пок. Маринка), Добрија Тадић, Радомир Деспотовић (Радо Бабин), Здравко – Вијара Игњатовић, Милоје Петковић, Миливоје Спасеновић, Милица Зељић, Урош Атанацковић итд.