Петровићи – Катићи
податке за овај текст су сакупили Светлана Петровић и
Живојин – Јоле Петровић
Ово је једна од најбројнија боринска фамилија. По пореклу припадају горњоборинским Стјепањштацима, али су се у неколико етапа спуштали и насељавали у Доњу Борину. Данас има знатно више кућа Петровића – Катића у Доњој, него у Горњој Борини.
Извесно је да је родоначелник ове фамилије Петар Костадиновић или Костић, који је редовно уписиван у пореским тефтерима од 1831. до 1839. године, међу горњоборинским кућама. Он је сигурно био у сродству са осталим Стјепањштацима у Горњој Борини, али није поуздано утврђено каквом. У нешто опширнијем тефтеру из 1836. године његово домаћинство је наведено овако:
57. Петар Костадиновић, 40
Најдан, син
Петрова старост од 40 година је вероватно претерна. Његов син Најдан у каснијим документима се не помиње, што значи да је умро као дете. У великом попису становништва 1863. године уписано је домаћинство тројице браће Петровића, Петрових синова:
8. Јован Петровић, земљоделац, 28
жена Анђа, 30
мати Ката, 80
браћа Андрија, 23
Матија, 20
сестра Јека, луда, 40
синовци Јеврем, 6
Радо, 2
синовице Милка, 4
Мара, 2
Милица, 1
снахе Аница, 30
Јованка, 30
Вредност имања 137 дуката.
По њиховим годинама старости, види се да су Јован, Андрија и Матија рођени након 1836. Због тога нису били наведени у тефтеру из те године. Петар је у међувремену умро, али је била жива његова жена Ката. Старост која јој је уписана, 80 година, свакако је врло претерана. Управо по овој Кати цела фамилија носи напоредно презиме Катићи. То није само надимак – припадници ових Петровића су се у многим званичним документима потписивали као Катићи. На појединима њиховим надгробним споменицима такође стоји то презиме. Тако је било све до после Другог светског рата, када је установљено доследно коришћење презимена у матичним књигама.
Ката, која је родила прве Петровиће, једна је од најупечатљивијих личности у историји Борине. Оставши млада удовица, сама је подизала децу, а при том радила и понашала се као прави домаћин куће. Приче о њој кажу да је пушила чибук и за појасом увек носила кубуру и дуванкесу. Наводно је у младости и убила неког Турчина, због чега су је Турци прозвали Куџул-Ката (куџул значи срдита). Међутим, да ли се то заиста збило, и под којим околностима, немогуће је проверити. Истицала се и у женским радовима. Њени потомци су причали о прелепим ћилимима које је ткала као поклон за манастир Троношу. У Борини је забележено неколико случајева да су деца коју су подизале самохране мајке касније као надимак носила матрониме (презимена изведена од мајчиног имена). Међутим, само код Катића се такво презиме дуго одржало и по њему су били препознатљиви. Да је Ката била заиста изузетна жена, може као писани доказ послужити и попис из 1863. године. Наиме, у сваком домаћинству су родитељи домаћина, ако су били живи, уписивани на крају списка укућана. Само је код Петровића Ката уписана одмах иза домаћина и домаћице. То сведочи да је она и у старости, када су јој синови стасали, била неформални домаћин куће.
Домаћинство Петровића је било богато, што се види по процењеној вредности њихове имовине у време пописа. Браћи Јовану, Андрији и Матији је 1873. године издата тапија на велике парцеле земљишта које су купили у Доњој Борини, на подручју Гучева.[1] Вероватно непосредно након те године, Јован и Матија су прешли да живе за стално у Доњој Борини, док је Андрија остао на старини у Горњој Борини. Међутим, око 1880. године је и један од Андријиних синова, Милан, прешао да живи код Јована, који га је судски усинио јер није имао своје деце. О томе сведочи необичан уговор, начињен 1900. године, којим је Андрија исплатио Милану део наследства у новцу.
Уговор
Између Андрије Петровића и оделитог сина Милана Петровића обојица из Борине закључен на следећи начин:
I Jа Андрија пошто сам дао реченог Милана под своје мом брату Јовану Петровићу овд. који по уговору утврђеном код суда првостепеног има право на наслеђе на цело имање Јованово, решио сам се да Милану моме сину који одвојено живи од мене и мојих синова Јеврема и Јакова исплатим још за живота _ _ _ _ _ _ _ _ _ право наслеђа и то у суми (100) једну стотину динара.
Милан се одвојио од нас и усињен код Јована од пре 20 година и према уговору добијо је сва права наслеђа на имању Јованову, па с тога му са овом сумом исплаћујем његов део наслеђа код мене, и остављам исти у наслеђе мојим синовима Јеврему и Јакову која сам им поделијо још те 1898 године на које и намирење деобно постоји.
II Ја Милан пристајем на предње услове и уступам мој део наслеђа како кретног тако и некретног мом оцу Андрији за стотину динара које сам све подпуно наплатијо и примијо и одобравам да га даде у наслеђе мојој браћи Јеврему и Јакову.
Уговор овај биће у 2 примерка од којих ће по један стајати код обију уговарајућих страна.
Сведоче
4 Јуна 1900
Борина
Уговарачи
Андрија Петровић
Милан Петровић
Да су Андрија Петровић и његов син Милан зем. из Борине, овај уговор у свему га од речи до речи за свој признали, што и пред судом овим признали и суду га на потврду поднели и да је се Милан за свој део као своје наслеђе подпуно подмиријо и новце у 100 дин. наплатијо.
Зато суд општине Боринске по наплати прописане таксе тврди.
Но 826 ДНо:86.
4 Јуна 1900 год
Борина
писар
Влад. Радић
За
Председ Суда
члан
Милан Лазић
чланови
Ристо Ђукановић
Јован Ћирић
Касније, око Првог светског рата, још Андријиних потомака је куповало земљу у Батру и силазили су у Доњу Борину.
Припадници ове фамилије у Доњој Борини сахрањивани су на старом гробљу на Кућеринама, по чему се оно често назива и Катића гробље (мада су ту, још од раније, сахрањивани и чланови других фамилија).
1. Лоза Јована Петровића
Јован (око 1836-1908) је живео у Доњој Борини. Жена му се звала Анђа (1833-1898). Нису имали деце, па су око 1880. године усвојили Јовановог синовца Милана. Милан је наследио њихово имање, и подигао им споменике.
Овде почива
Јован
П. Катић
из Борине
живи 76 г. ум
ро 7. фебру.
1908 г.
спомен диже
синовац
Милан
Јован је носио надимак Јосука. Неким чудним следом догађаја, тај надимак је касније прикачен Јовановом синовцу Милисаву (Матијином сину). Тако се код Милисављевих потомака у шали говори: „Ето, Милан наследио Јованово имање, а ми надимак!“
Милан Петровић, Андријин син, а Јованов посинак, женио се два пута. Са првом женом, чије име није утврђено, имао је синове Ненада, Богољуба, Драгољуба и Станка. Имали су и две кћери, Вујку и Борку. Вујка је била удата за Петка Лазића, а кад је остала млада удовица удала се за Војсу Исаиловића у Брасину. Борка је била удата за Владу Владића у Брасину.
Милан је био учесник Првог светског рата и носилац Албанске споменице (Солунац). Рањаван је у вилицу, од чега је носио видан ожиљак. После рата се, као већ стар човек, оженио други пут Петријом (рођ. 1871) од Алексића из Брасине.
Ненад Миланов је страдао у Првом светском рату. Рањен је код Ваљева 1915. год. На борбеној линији га је превио болничар Миладин Вукашиновић из Борине и после тога га више нико није видео.
Богољуб Миланов је погинуо у Првом балканском рату 1912. године.
Станко Миланов је погинуо у Првом светском рату.
Драгољуб Миланов је рођен 1900. године. Био је ожењен Даринком од Радића из Брасине. Имали су децу: Добривоја, Богољуба, Боривоја, Радослава, Добринку, Радојку, Милеву, Станку и Зорку.
2. Лоза Андрије Петровића
Андрија је једини од тројице браће Петровића-Катића остао да живи на старини у Горњој Борини. Жена му се звала Аница. Имали су синове: Јеврема, Јакова и Милана. Милана је усинио стриц Јован, па је прешао код њега у Доњу Борину.
Јеврем Андријин (1857-1912) био је ожењен Јулком (1862-1912). Имали су децу: Петронија, Петра, Грозду и Цвету. Грозда се удала за Мелентија Мићића, а Цвета у Бању Ковиљачу. Јеврем и његови синови су пре Првог светског рата куповали имање у Батру, да би након рата њихови потомци постепено сишли и почели да живе на ту, али су наставили и да одржавају имање у Горњој Борини.
Петроније Јевремов (1884-1938) био је учесник Првог светског рата и носилац Албанске споменице (Солунац). Жена му је била Живка од Владића из Брасине. Имали су децу: Божидара, Александра – Ацу, Божану, Драгињу, Илинку, Десанку и Цвету. Последње три су помрле као деца.
Петар Јевремов, звани Петко, био је ожењен Ленком, ћерком Јанка Танасковића. И он је учествовао у Првом светском рату и вратио се жив са Солунског фронта. Међутим, у Борини га је затекла страшна трагедија. Жена и петоро деце помрли су му од тифуса 1915. године: Миодраг, Милорад, Милка, Јелисавка и Станојка. Више се није ни женио, нити имао потомака.
Јаков Андријин (1871-1934) је остао да живи у Горњој Борини, и сви данашњи Петровићи у Горњој Борини потичу од њега. Имао је живот испуњен личним трагедијама, који се на крају и завршио трагично. Женио се два пута. Прва жена му се звала Николија (1868-1913). Са њом је имао синове Радомира, Милојка, Драгомира, Станка, Велизара и кћер Радојку. Сви осим Радомира и Милојка су помрли почетком 1914. године у некаквој епидемији. Јаков се потом поново оженио Јованком (1871-1929), али са њом није имао потомака. Сахранио је и сина Милојка, а кад му је на крају Радомир умро на рукама 1934. године, и он се обесио.
Драгомир Јаковљев (1894-1914) био је ожењен Милком (1893-1913). Имали су сина Ратка, који је умро као дете 1914. године.
Радомир Јаковљев је био ожењен Јованком из Стефановића из Костајника. Имали су синове: Драгутина, Павла – Пају, Славољуба, Милутина и Станка.
Милојко Јаковљев је умро 1931. године. Био је ожењен Љубицом од Глигорића из Клубаца. Имали су две кћери: Милојку и Станојку.
3. Лоза Матије Петровића
Матија (око 1840-1901) је живео у Доњој Борини. Жена му се звала Јованка. Имали су синове Раду, Милинка, Петра, Милована (Миладина), и Милисава, те кћери Цвету, Љубицу, Добрију и Милицу. Цвета је била удата за Драгољуба Максића, а оставши удовица поново се удала за Милана – Мињу Богдановића. Добрија је била удата у Радиће, а Милица за Живана Јокића.
Овде почива
МАТИЈА
Петровић пож-
иви 63 год. а
умро 14. деце-
мбра 1901. год.
Спомен подиг.
син Милинко
Петар, Милован
и Милисав.
Радо Петровић је најстарији Матијин син. Једини је био рођен у време пописа становништва из 1863. године, и наведен је у попису. У гласачком списку из 1890. године је наведен Радојица Петровић, и могуће да је то управо он. Из неког разлога није потписан на очевом споменику. Убили су га аустроугарски војници под Кућеринама 1914. године. Радо се женио два пута. Прва жена му је била Ружа, и са њом је имао сина Добросава. Друга жена му је била Јулка, и са њом је имао синове Милорада – Мићка и Живана, те кћер Живану. Није познато из које фамилије је Јулка била, али изгледа да је Радо живео са њом на њеном имању на Лепеници. Због тога су Милорад и Живан славили Ђурђевдан, славу коју славе и њихови потомци. Ово потврђује и чињеница да је Јулка сахрањена на Дугој њиви, а не на Катића гробљу на Кућеринама.
Овде почива
Јулка
жена Раде
Петровића
из Борине
живи 50 год
умрла 1. сеп
1912. год
Спомен подиже
муж и син Ми
лорад и Живан
Добросав Радин (1885-1912) је погинуо у Првом балканском рату. Жена му се звала Смиљана. Имали су сина Миливоја – Милића и кћерке Драгицу и Милојку (1908-1911).
Миливоје – Милић (1906-1952) је био ожењен Радојком (1907-1967) од Васиљевића из Костајника. Имали су синове Матију, Раду, Добросава и Станимира.
Милорад Радин (1892-1975), звани Мићко, за време Првог светског рата је радио у руднику Сењ у источној Србији. После рата се оженио Живаном из Танасковића, и живели су на њеном имању у Дунавцу. Имали су синове Милована и Радована.
Живојин – Живан Радин, је умро 1916. године у Шапцу. Био је ожењен Милевом од Кузмановића из Ковиљаче. Имали су сина Милорада.
Милорад Живојинов је рођен 1910. године. Био је ожењен Милојком из Перића. Имали су децу: Радосава, Добросава, Ружу и Зорку.
Милинко Матијин је страдао у Првом светском рату. Могуће да су Милинко и Радо у ствари иста особа. Овоме у прилог говори чињеница да Радо није потписан на очевом споменику, а Милинко јесте. Такође, Милинко је уписан на споменику страдалима у Првом светском рату, а Радо није. Радо је, пак, уписан на споменику жртвама стрељања под Кућеринама.
Миладин Матијин (1871-1943) је на очевом споменику потписан као Милован, а сви су га звали Миладин и у протоколним црквеним књигама је наведен као Миладин. Међутим, када је он био кум на крштењу Милована Илића, рекао је: „Мене сви знају као Миладина, али моје право име је Милован. И зато ја овом детету дајем име Милован.“ Са женом Иконијом имао је децу: Будимира, Обрена, Крстину (1900-1918) и Милунку (1911-1915).
Будимир Миладинов је био ожењен Наталијом из Марковића. Имали су децу: Србу, Милоја, Милорада, Мила, Милку, Босиљку и Живојку.
Петар Матијин је одселио у Лешницу, где је радио као ковач. Са женом Даринком је имао шест кћерки: Милку, Јованку – Јоку, Росу, Катарину – Кају, Виду и Нату.
Милисав Матијин је рођен 1876. године, а умро 1917. године у Темишвару. Био је ожењен Цвијетом – Пећом (1878-1952) из Мићића. Имали су децу: Славка, Здравка (1902-1918), Тикомира (1909-1915), Перу (1910-1915), Станимира (1914), Владимира (1906-1910), Живојина, Добрију, Милицу, Сајку, и Славку.
Славко Милисављев (1898-1923) са женом Јулом је имао две кћери: Радојку и Станисаву – Цану. Радојка је умрла као дете.
Живојин Милисављев (1916-1967), звани Јосука, био је ожењен Радмилом – Милом из Вукашиновића. Имали су децу: Обрада, Милисава, Братислава, Славка, Младенку, Споменку, Милојку и Цвету.
Написано у Родослови
Последњи коментари