Прича о животу у Борини у античко доба је на нивоу претпоставки и нагађања и због тога се нећемо на њој дуго задржавати. Када се почетком нове ере учврстила римска власт на Балкану, граница великих провинција Далмације и Паноније је секла Дрину негде у околини Лознице. Касније су провинције издељене на мање области, па је граница Горње Мезије (уже подручје Србије) и Далмације ишла реком Дрином.
Сл. 4.1 Римске провинције на Балкану у IV веку
У првом веку нове ере намесник Долабела је изградио мрежу путева између Salone (седиште провинције Далмације, код данашњег Сплита) и Sirmiuma (седиште Паноније, код данашње Сремске Митровице). О римским путевима и насељеним местима историчари углавном изводе закључке на основу такозване Појтингерове карте (Tabula Poentingeriana). То је најстарија путна карта на свету, чији је оригинал настао вероватно у другом веку. За савремене појмове је врло непрецизна и неприродно издужена у правцу исток-запад. Највећу грешку за наше подручје представља нестварно приказан ток реке Дрине, која се по тој карти улива у Јадранско море западније од Неретве. Један од путева ишао је од Сирмијума до утврђења Gensis, за које се претпоставља да се налазило на Церу или у околини Лознице, одатле до ad Drinuma који би могао бити у широј околини Зворника, и даље завршавао у планинској области (Соколских, Ваљевских или Ужичких планина). Само место ad Drinum приказано је врло удаљено од реке Дрине.
Сл. 4.2 Исечак Појтингерове карте који обухвата подручје западног Балкана
Сл. 4.3 Увећани део претходног исечка, на коме се боље уочавају Gensis и ad Drinum
Милан Ђ. Милићевић у књизи Кнежевина Србија пише:
Од Лознице чак до Зворника уз Дрину, често се находи или на путу, или око пута, или негде кроз трње, или кроз ливаде, уска калдрма. [1]
Иако он ове остатке приписује „проклетој“ Јерини или Турцима, по опису би се пре рекло да су то остаци римског пута. Они данас нису уочљиви.
Расправа о тачним локацијама Gensisа и Ad Drinuma излази из тематике ове књиге. У књизи Јадар у прошлости, М. Васиљевић и В. Трбуховић су покушали да описно реконструишу трасу римског пута кроз Подриње. Они су сматрали да је пут из Босне улазио у Србију код Ad Drinuma, који се налазио на месту Зворника, одатле пратио обалу Дрине до Ковиљаче, па северним ободом Гучева, преко Иверка и Видојевице ишао ка Сирмијуму. То се не чини много вероватним, јер је према Појтингеровој мапи пут од Салоне кроз Босну завршавао у Argentariumu (Сребреници). Исти аутори пишу о постојању споредног пута, који се у Борини одвајао од главног и ишао према Зајачи. Међутим, овај навод представља чисту претпоставку.
Нема чврстих материјалних доказа да је у Борини у римском периоду постојало насеље и рударске активности. У ширем подручју подрињског басена има налаза који то доказују, као што су археолошке ископине у Сребреници, или проналазак керамичке светиљке са римским жигом у руднику Велики Мајдан више Црнче. Свакако да су лежишта богате, сулфидне руде која је лака за прераду могла привући древне рударе и у Борину, али за то је потребно пронаћи археолошке доказе. Тврдња Васиљевића о темељима villae rusticae (римска сеоска кућа) код Краљевца у Горњој Борини захтева потврду у виду археолошких ископавања. Потребно је још једном нагласити да народна предања о „римским“ гробљима на подручју Борине и Подриња нису тачна, јер се ради о средњовековним споменицима који се могу сматрати српским (или уопштено словенским), те можда предсловенским касноантичким.
[1] Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Српска државна штампарија, Београд 1876, књига I, стр. 527
Написано у Античко доба | Коментари су искључени на Античко доба
Последњи коментари