Доња и Горња Борина

            Из времена досељавања Словена на Балкан, првобитних српских државица и државе Немањића, нема писаних трагова о Борини (Бохорини). Али, насеље и име Бохорина свакако су постојали пре 1415. године, када се први пут помињу. И рударска делатност у Бохорини се одвијала доста пре XV века. Доказ за то су надгробни споменици, међу којима је и онај Брена Милатовића који потиче из XIV века, а поједини стећци без натписа се датирају и један или два века раније (погледати треће поглавље ове књиге). Још једна потврда о старости Бохорине крије се у самом њеном имену.

            До сада се у домаћој литератури нико није бавио анализом порекла речи Бохорина. Чак и Михаило Динић, који је први повезао Бохорину из дубровачких докумената са данашњом Борином, само констатује да је име Борина контраховани облик речи Бохорина. Али, не упушта се у тумачење значења корена те речи. Могући одговор на ово питање пронађен је у једном раду непознатог италијанског аутора[1], који се бавиo распрострањеношћу германског племена Саса на Балкану током средњег века, проучавајући топониме. Аутор је корен имена Бохорина пронашао у германској речи за поток: Bach. Данас се ова реч чита као „бах“, али у старијим дијалектима је могла да звучи и „бох“. Закључак је тим значајнији, што аутор вероватно није знао да је Бохорина лежала у долини потока. Још ако се замисли синтагма Bach zu Drina (поток ка Дрини), лако се дође до Бохорине! Рударске јаме, топионице, насеобине и гробља – читав живот у Бохорини – био је сконцентрисан у долини Боринске реке, током многих векова. А, први рудари у српској краљевини су били управо Саси.  

Саси се у Србији најпре спомињу за време владавине краља Уроша I, у повељи везаној за рударско место Брсково, око 1280. године. И Мавро Орбин наводи да је управо овај краљ позвао искусне рударе Сасе како би потпомогли развој рударства и прераде метала у Србији, која је до тад била претежно земљорадничка и сточарска земља. Од тад се јављају и у другим значајним рударским местима, оним редоследом како су се рудници отварали и јачали: Руднику, Новом Брду, Трепчи, Сребреници. Доказе њиховог присуства налазе се у повељама српских владара, топонимима и германским називима за неке рударске алатке и појмове. Што се тиче србијанског Подриња, једини писани доказ о присуству Саса постоји за Црнчу, из 1375.[2] године. С обзиром на релативну близину, и наведену теорију о имену Бохорине, може се претпоставити да су у то време радили и овде.

Стара рударска окна у Борини налазе се по литицама изнад саме Боринске реке, највише под Злоступом, Ципом и на Костајници. Највећи остаци шљаке су на месту данашњих кућа Васића, затим у њиви  Варошиште, и у клисури у горњем току Боринске реке.  Средњовековне топионице су грађене поред река из једног практичног разлога: снага воденог тока је коришћена за покретање мехова. Да би се развила температура неопходна за пржење руде и топљење метала коришћен је ћумур, а ватра се распиривала меховима. Коло слично воденичном, преко система дрвених полуга покретало је два меха који су радили наизменично: кад један усисава, други издувава, тако да се проток свежег ваздуха никад није прекидао. Овај механизам је вероватно био толико упадљив, да се у народу за читаву топионицу усталио назив коло. Копачи руде су силазили у уске и дубоке јаме са чекићима и длетима, вадили руду и скупљали је у кожне торбе, што је свакако био мукотрпан посао. За осветљавање су користили малу керамичку светиљку на уље или лој, такозвани жижак. Руду су носили топионичарима, који су је слагали у пећ заједно са ћумуром. За топионичаре се употребљавао назив валтурк, што је германска реч. Дакле, за успешан рад у једном рударском насељу морали су постојати копачи, топионичари, ћумурџије да их снабдевају ћумуром, трговци који су добијени метал даље транспортовали и, наравно, земљорадници да све наведене прехране.

За време владавине Стефана Немање и његових наследника, центар српске државе је био у Рашкој области, одакле се ширила према приморју, Поморављу, Косову и даље према југу. Немањићи нису били превише заинтересовани, или нису могли, да учврсте границе своје државе на Сави и Дунаву. Због тога су град Београд и Мачву углавном држали Угари. Није поуздано утврђено докле се угарска област простирала. Угари су 1247. године основали Мачванску бановину, која је вероватно обухватала и Лозничко поље, а упитно је да ли је прелазила преко Гучева на Борину. У овим крајевима има мало трагова угарске власти, свакако због тога што су они и у то време били насељени словенским становништвом. Можда не би требало одмах одбацивати као неосноване називе „маџарска гробља“ који постоје у народном предању за поједина средњовековна гробља у Подрињу. Назив засеока Андрача у Доњој Борини предање везује за некаквог турског Андрач-агу, мада ово име неодољиво подсећа на мађарско име Андраш.  Преко Дрине је, пак, била бановина Босна, тако да се данашња Борина налазила на тромеђи српске, уграске и босанске државе.

Први српски владар који је изашао на природну границу на северу био је краљ Драгутин, и то тек након што је изгубио власт у Србији. Владао је као краљ Србије од 1276. до 1282. године, када је споразумом у Дежеву предао власт брату Милутину. Задржао је управу над областима око Ужица и Рудника, одакле је започео ширење на север. Свог сина Владислава је оженио кћерком угарског краља Андрије II и као мираз добио град Београд, Мачву, Посавотамнаву и Браничево. Касније добија на управу и области Соли и Усору у Босни, где се учврстио удавши једну кћер за босанског бана  Стјепана I Котроманића. Тиме је створио пространу државу која се називала Сремска краљевина, мада није укључивала данашњи Срем, али је област јужно од Саве у то време називана Доњи Срем. Драгутин је том својом државом владао од 1284. до смрти 1316. године, у почетку из дворца у Дебрцу, а касније је преместио престоницу у Београд и тако постао први српски владар који је столовао у том граду.

Сл. 5.1 Краљевина Стефана Драгутина и суседне земље крајем XIII века

Борина је први пут за време краља Драгутина била поуздано у саставу неке српске државе. Чак и народно предање тврди да је он подигао цркву на брду Црквине између Горње Борине и Радаља, која сада не постоји, док имена извора Милутиновац и Краљевац народно предање везује за краља Милутина. Драгутин је подигао неколико првославних манастира у Босни, а сматра се да је манастир Троноша, недалеко од Борине, задужбина његове жене Каталине.

Драгутина је након смрти наследио син Владислав, а после њега Београд и северозападни крајеви Србије поново су потпали под угарску власт. Милутинови наследници, Стефан Дечански и цар Душан, још више су померили тежиште државе према југу, а на Угаре су обраћали пажњу тек када продру у моравску долину. У расулу које је захватило српско царство за време цара Уроша Нејаког,  у Подрињу је ојачао  велики жупан Никола Алтомановић. Он је у периоду од 1363. до 1373. године створио практично независну државу са седиштем у Ужицу, која је обухватала србијанско Подриње, Полимље, Захумље и Конавла. Нејасно је докле се његова област простирала према Мачви.

Николу Алтомановића је 1373. године поразио кнез Лазар уз помоћ босанског краља Твртка и Угара, прикључивши Подриње својој Моравској Србији. Тиме је граница Србије поново изашла на Дрину, а опет је неизвесно где се граничила са угарском Мачванском бановином и да ли су Бохорину држали Угари. Из тог времена потиче онај документ о Сасима у Црнчи, када је могуће да су радили и у Бохорини. С краја XIV века у Борини потиче надгробни споменик Брена Милатовића са ћириличним натписом (погледати треће поглавље ове књиге). Брен је морао бити значајна личност, јер су споменици са натписом из  овог времена веома ретки. Из тог доба потиче и споменик Радише Припчића, за који није поуздано утврђено да ли је пронађен у Борини или Брасини. У Kрушевском поменику, из манастира Добруна код Вишеграда, помињу се неки Прибитко и Припчићи. Могуће је да се ради о истој породици.[3]

[1] La Sasija e i Sasi

[2] Михаило Динић, За историју рударства у средњовековној Србији и Босни, I део, Српска академија наука и уметности, Београд 1955, стр. 47

[3] Стојан Новаковић, „Српски поменици XV-XVIII века“, Гласник Српског ученог друштва, бр. 42, Београд 1875, стр.  91, 143.